Rečnik korupcije: Lobiranje i lobisti (4)

Kada korupcija postane osnov života jednog društva, odnosno kada korumpirani pojedinci (obično nosioci vlasti) neprihvatljivo, nemoralno ponašanje ugrade u politički, ekonomski i vrednosni sistem zemlje, pa to postane uobičajen, prihvatljiv način ponašanja govorimo o sistemskoj korupciji. Nažalost, ne govorimo samo, živimo je danas u Srbiji. Rečnik korupcije je serijal tekstova o najvažnijim pojmovima vezanim za ovu negativnu društvenu pojavu.

Lobiranje se može opisati kao veština ubeđivanja, a predstavlja se kao niz akcija kojima je cilj izvršiti uticaj na donosioce odluka. Poslednjih godina lobiranje je preraslo u unosnu profesiju, ali ukoliko se ne sprovodi po zakonu i transparentno predstavlja veliki rizik za moguću korupciju.

Zakon o lobiranju se u Srbiji primenjuje od 2019. godine uz propisane uslove za obavljanje lobiranja. Agencija za sprečavanje korupcije je obavezna da vrši obuke lobista; da vodi registar pravnih i fizičkih lica koja vrše lobiranje, izriče mere u slučaju kršenja obaveza, proverava izveštaje o radu pa čak da podnosi zahteve za pokretanje prekršajnog postupka. Za 6 godina primene zakona nije poznato da li je Agencija podnela bilo koji zahtev za pokretanje prekršajnog postupka.

Lobiranje može da obavlja fizičko lice koje je upisano u Registar lobista i privredno društvo, odnosno udruženje koje je upisano u Registar pravnih lica.

Da bi se suzbila i ograničila politička korupcija lobiranje mora biti uređeno u smislu zakona (donet je zakon), transparentno (vrlo upitno u Srbiji) i ispraćeno od strane nadležnih institucija – opet je jako teško izvodljivo kada su u toku masovni protesti u Srbiji upravo zbog selektivnog rada institucija.

Lobiranje se uređuje iz sličnih razloga kao i finansiranje političkih stranaka i izbornih kampanja, i kontrola imovine i prihoda javnih funkcionera. U svakom od tih slučajeva svrha je da se osvetle mogući uticaji na donošenje odluka u državnim organima.

Pored suzbijanja političke korupcije, uređeno lobiranje je od značaja i za proces donošenja odluka uopšte. Oni koji ne mogu da ukažu na razloge zbog kojeg bi neki zakon trebalo doneti ili izmeniti u redovnoj komunikaciji sa organima vlasti ili na organizovanim javnim raspravama, možda će se opredeliti da svoje interese zadovolje preko lobista kao profesionalnih posrednika.

Zakon o lobiranju postavlja kao pravilo da se lobista mora pisanim putem obratiti funkcioneru ili službeniku koji radi na donošenju nekog propisa i da objasni za koga radi i koji je akt u pitanju kako bi kasnije zajednički izvestili Agenciju za borbu protiv korupcije o svim kontaktima.

Osnovni problem je kontrola Zakona jer postoje neformalni kontakti i za one koji se odluče da ostvare kontakt zaobilaznim putem, neće biti jednostavno utvrditi da su to i učinili. To su situacije kada kroz neka neformalna druženja, možda čak i van radnog mesta dolazi do pokušaja da se utiče na to da se neki zakon ili odluka donese, izmeni, ukine, a da je to u nečijem interesu i onda postoji opasnost da to postane skriveno.

Zato je važno da se obezbedi da svaka odluka i na lokalnom i na centralnom nivou prođe kroz javnu raspravu i da svi dobiju priliku da utiču da se te norme poprave. Ukoliko bi bilo istinskih javnih rasprava u procesu donošenja odluka onda bi neki skriveni interesi mnogo teže mogli proći. Organizovanje javnih rasprava i obaveza donosilaca odluka da ih detaljno obrazlože, značajno bi umanjilo rizike da dođe do korupcije.

Izvor: Cemaforum.rs