FOKUS GRUPA: Položaj žena sa invaliditetom u medijima u doba korone

U Čačku je održana fokus grupa kojoj su prisustvovale predstavnice žena iz različitih socijalnih kategorija, pre svega osoba sa invaliditetom. U rad ove grupe uključile su se i predstavnice nekoliko lokalnih medija. Kroz zajednički rad, učesnice su svojom ličnom participacijom doprinele da se na najbolji način sagledaju njihove potrebe, primedbe i sugestije u oblasti javnog informisanja u doba korone.

Na osnovu prikaza u medijima, mogli bismo zaključiti da u ovoj zemlji žive samo zdravi, kravatirani, glasni muškarci četrdesetih ili pedesetih godina, u crnim limuzinama, koji su više nego dobro situirani. Žene, kao najbrojnija marginalizovana grupa, prikazane su kao lepotice ili kao majke, a ako izađu iz zadatih okvira rodne uloge, onda su, i pored toga što su žene, dakle majke i supruge, još i uspešne političarke, menadžerke, umetnice. Pa imamo, u retkim intervjuima sa političarkama, ono „čuveno” pitanje:”Kako uspevate da uskladite svoj angažman i obaveze u kući i porodici?”, čime se žena „vraća na mesto” koje joj (jedino) pripada.

Kada su u pitanju žene sa invaliditetom situacija je još gora. Čak i oni novinari koji su opredeljeni da o OSI pišu i govore pošteno bez diskriminacije, nailaze na probleme:

-         kakav jezik primeniti da se ne zaobilazi istina, a da to bude primereno, neuvredljivo ili, kako se obično kaže, „politički korektno”?

-         kako izbeći teatralnost i patetiku, a da priča ne izgubi dušu, boju, ukus, miris i uverljivost?

-         kako napraviti priču koja će zainteresovati publiku, jer bez toga priča nema nikakvog smisla, a pritom “ne skliznuti” u senzacionalizam?

-         kako zauzeti stav u priči koja se bavi ženama sa invaliditetom?

Sva sredstva javnog informisanja moraju jednako da tretiraju sve članove društva. Međutim, onda kada pravo na informisanje nije pravo, već usluga, govorimo o tržištu. Tada medije isključivo interesuje šta im donosi novac i izveštavaju o komercijalnim i senzacionalističkim temama. Toga je uvek bilo, ali nikada u ovolikoj meri, kao sada – rekla je Svetlana Kojanović, edukatorka.

Društveni i pravni položaj osoba sa invaliditetom je, pre svega, pitanje ljudskih prava. To podrazumeva obavezu organa javne vlasti i drugih društvenih aktera, uključujući  i organizacije civilnog društva kao i medije da obezbede poštovanje, ostvarivanje i zaštitu prava ove grupe građana.

Dragana Krnetić, glavna urednica portala www.cemaforum.rs je istakla da se ''ne mogu samo kriviti mediji.'' Naime, ona smatra da udruženja osoba sa invaliditetom ne smeju biti pasivna, te da moraju preuzeti odgovornost, i imati partnerski odnos sa medijima. To znači, dodala je Krnetić, i da bi mediji trebalo više da konsultuju osobe sa invaliditetom kada o njima izveštavaju.

Na osnovu zapažanja i iskustvenih podataka učesnica, u periodu vanrednog stanja u Srbiji žene sa invaliditetom se suočavaju sa dodatnim problemima u toku pandemije. Pre svega, to je potpuna izolacija iz socijalne sredine (zbog teških i hroničnih oboljenja i pripadnosti visokorizičnoj grupi) što dodatno ugrožava njihov položaj, psihološko stanje i isključenost iz društvenih dešavanja. Čak i one osobe koje imaju podršku kroz  servis personalne asistencije najčešće nisu u mogućnosti da imaju svakodnevnu uslugu, iz preventivnih razloga, pa kontakti sa ‘’spoljnim’’ svetom gotovo da i ne postoje. Osim toga, prisutan je i strah od javnog nastupa, nerazumevanja sredine, pa čak i strah od lokalnih moćnika ukoliko se ukaže na njihove propuste u radu ili inferiornom odnosu vlasti prema ovoj socijalnoj grupi. Zato im je jako važna podrška medija kako bi njihovi problem dobili prostor u medijima i skrenuli pažnju javnosti i lokalne vlasti.

Predstavnici OSI, takođe, smatraju da je neophodno stalno preispitivanje stavova prema invaliditetu i invalidnosti u cilju njihovog unapređenja. Proces uklanjanja predrasuda je dug, ali njegovi rezultati dovode do stvaranja istinski inkluzivnog društva, koje pruža jednake mogućnosti svim svojim članovima. Borba protiv diskriminacije osoba sa invaliditetom nije borba za njihovu „posebnu zaštitu i specijalni tretman“, već težnja ka dostizanju pune ravnopravnosti jer ljudi nisu isti, ali jesu ravnopravni u svojim pravima i obavezama.

ZAKLJUČAK: Jednog dana će, možda, sticanje osnovnih znanja o OSI, neophodnih ogromnoj većini stanovnika naše planete u svakodnevnom životu, ući u standardne programe obrazovanja mladih i odraslih. Dok se to ne dogodi, upravo su mediji ti koji imaju ne samo mogućnost, nego i ogromnu odgovornost,  da rade na ovom izuzetno važnom poslu. Osim informisanja i obuke novinara, što bi se moralo činiti u sprezi sa osmišljenom politikom medija u ovoj oblasti, značajan napredak u načinu predstavljanja marginalizovanih grupa u medijima činila bi i njihova sopstvena participacija. Lokalni mediji u tom smislu pružaju značajne šanse, a to je prvi korak ka osvajanju  prostora/vremena i u nacionalnim novinama, radio i televizijskim programima.  

 

 

 

Ova aktivnost je sufinansirana od strane Francuske Ambasade u Beogradu. Izneti stavovi nužno ne izražavaju stavove donatora.