Foto: CEMA - Luka K.

Odnos prema državnim resursima, pre svega prema državnom novcu ili preciznije rečeno novcu poreskih obveznika koji u suštini snose najveći teret finasiranja jedne države, nešto je po čemu se razlikuju uređena društva koja se temelje na vladavini prava i kvazi države. Naime, u državnim tvorevinama, poput današnje Srbije, zakoni, pa tako i onaj koji se odnosi na finansiranje političkih aktivnosti, vrlo često predstavljaju puko zadovoljenje forme koja za cilj ima fingiranje pravne države. U takvoj atmosferi vremenom je postalo sasvim prirodno da se vladajuće oligarhije, prema državnim resursima odnose kao prema svom porodičnom nasleđu ili novcu dobijenom na lutriji, držeći se nepisanog pravila – sve je lako kad si vlast.

A kada si u današnjoj Srbiji vlast, onda je neumesno postavljati pitanja koja se odnose na poreklo novca koji vladajuće partije nemilice troše na predizborne kampanje a što je vrlo često u direktnoj suprotnosti sa Zakonom o finansiranju političkih aktivnosti. Što su uostalom nedvosmisleno potvrdila brojna istraživanja sprovedena tokom poslednjih godina.

Duboko ukorenjena pojava

Učesnici izbora, kako je predviđeno Zakonom, mogu dobiti sredstva iz privatnih izvora. Fizičko lice može donirati do približno 1,1 milion dinara (9.350 evra) godišnje, dok pravno lice može donirati do 11 miliona dinara (93.500 evra). Ovi gornji iznosi  donacija se udvostručuju u izbornoj godini.

– Gornje granice za donacije i dalje su visoke i omogućavaju neprimeren uticaj finansijskih interesa na političke programe. Bez obzira na to, na prošlim izborima stranke su navele da samo oko tri procenta njihovih prihoda potiče iz privatnih izvora – navodi se u izveštaju Misije OEBS/ODIHR.

Za razliku od pravno uređenih država gde se transparentnost finansiranja političkih partija podrazumeva, SNS, ali i većina prethodnih vladajućih partija je na sve načine nastojala da prikrije izvore novca koji su dobijale na ime redovnog rada ili predizbornih kampanja. Pa ipak to ne znači da političari i partije recimo u državama Evropske unije ne pokušavaju da izigraju zakone o finasiranju ili prikriju izvore finasiranja, s tim što se u slučaju da budu “provaljeni” suočavaju sa ozbiljnim posledicama.

Najdrastičniji primer svakako je Flikova afera koja je dovela do toga da Helmut Kol, jedan od najznačajnijih kancelara u posleratnoj nemačkoj istoriji bude prinuđen da podnese ostavku.

Među građanima koji su donirali Vučićevu kampanju našlo se i njih 148 iz Čačka koji su donirali ukupno 5.920.000,00 dinara. Svako od njih donirao je, naravno kao i njihove kolege iz ostatka Srbije, identičan iznos od okruglo 40.000,00 dinara. Osim onih čije uplate su označene kao uplate nezaposlenih lica, bilo je čak i onih koji su registrovani kao primaoci socijalne pomoći, pa se postavlja pitanje kako lica bez primanja ili pod socijalnim staranjem imaju 40.000 dinara za uplatu finansijske pomoći nečijoj političkoj kampanji.

Neke nove šeme

Naime, pre nego što je postao kancelar Kol se upetljao u finansijsku malverzaciju koju su nemački mediji nazvali Flikovom aferom, tako što je za svoju partiju, između 1974. i 1982. godine, kao donaciju primio 565.000 maraka da bi njegova partija lobirala za interese jednog koncerna. A što je još gore, u toku istrage po tom slučaju pod zakletvom je lagao i jedva izbegao krivičnu optužbu izgovarajući se na to da ima “blekaut”, da je potpuno zaboravio o čemu je reč. Na drugoj strani nikad niko nije optuživao Helmuta Kola da je novac uzimao za sebe, ali je uprkos tome bio prinuđen da podnese ostavku uprkos svim prethodnim zaslugama od kojih je svakak najznačajnija egova uloga u ponovnom ujedinjenju Nemačke.

Mada se slučaj Helmuta Kola tokom prethodnih godina mnogo puta pominjao u srpskoj javnosti, on nije bitnije uticao na srpske političare i predstavnike vlasti. Pre svega zahvaljujući činjenici da je, kada je vlast u pitanju, uprkos činjenici da je od pada komunizma na prostorima bivše SFRJ prošlo više od tri decenije i dalje na snazi čuveno bezbroj puta citirani postulat Josipa Broza – da se zakona ne treba držati kao pijan plota.

Pa tako, bez obzira na činjenicu da su im usta puna borbe protiv korupcije, politizacije i partiokratije srpski političari, bez obzira da li su ili vlast ili su u opoziciji, kada je reč o finasiranju političkih aktivnosti decenijama unazad umesto da svoje ponašanje usklade sa zakonskom regulativom neprestano nastoje da iznađu nove metode kako bi zaobišli zakon.

Istraživanje BIRN-a iz 2017. godine, pokazalo je šemu koju je Srpska napredna stranka razvila da bi – protivno Zakonu o finansiranju političkih aktivnosti – kroz podmetnute donatore prikrila pravi izvor novca kojim su finansirane izborne kampanje ove stranke i njenog kandidata za predsednika Srbije.

Nekoliko donatora (fizičkih lica) tvrdilo je da su tokom izbora pomogli Srpskoj naprednoj stranci da sakrije poreklo novca, tako što su novac dobijen od SNS-a uplaćivali stranci pod svojim imenom. Po istovetnoj šemi ova stranka radila je i u izbornoj kampanji 2014. godine, pa je tada Agencija za borbu protiv korupcije prijavila ovu stranku Višem javnom tužilaštvu, ali sankcija nije bilo.

Rak rana društva

Šema koju je Balkanska istraživačka mreža Srbije (BIRN) razotkrio imala je sledeći scenario: aktivisti stranke su pozivani da dođu u stranačke prostorije, tu su dobijali koverte sa jednakim novčanim iznosima od 40.000 dinara i instrukcijama da taj novac na šalteru banke uplate kao svoju novčanu donaciju stranci za predizbornu kampanju kandidata SNS-a za predsednika Srbije, a da uplatnicu overenu u banci donesu nazad u stranku kao dokaz o obavljenoj uplati.

Tokom kampanje za poslednje predsedničke izbore, 98 odsto individualnih donatora SNS-a uplatilo je identičan iznos: 40.000 dinara.

Sporadično se mogu videti i iznosi od 39.600,00 dinara jer neki „donatori“ prilikom uplate nisu imali kod sebe novca da uplate bankarsku proviziju koja iznosi jedan odsto, odnosno, 400,00 dinara.

Među građanima koji su donirali Vučićevu kampanju našlo se i njih 148 iz Čačka (spisak donatora objavio portal Ozon Press prema podacima sa sajta Agencije za borbu protiv korupcije) koji su donirali ukupno 5.920.000,00 dinara. Svako od njih donirao je, naravno kao i njihove kolege iz ostatka Srbije, identičan iznos od okruglo 40.000,00 dinara. Na spisku onih koji su donirali istovetnu sumu našla su se brojna prepoznatljiva imena među kojima su bili tadašnji gradski funkcioneri i direktori gradskih javnih preduzeća i ustanova. Neki od ostalih uplatilaca su nakon toga dobijali zaposlenja, napredovanje u službi, političke i javne funkcije. Osim onih čije uplate su označene kao uplate nezaposlenih lica, bilo je čak i onih koji su registrovani kao primaoci socijalne pomoći, pa se postavlja pitanje kako lica bez primanja ili pod socijalnim staranjem imaju 40.000 dinara za uplatu finansijske pomoći nečijoj političkoj kampanji. 

– Partokratija je postala rak u metastazi koji izjeda sva zdrava tkiva našeg društva. Ona ima cenu koju svi plaćamo – rekla je tada Tatjana Macura iz Pokreta Dosta je bilo.

Autori: A. Arsenijević i S. Marković

Izvor: Ozon press