Foto: cema.rs/ Luka K.

''Političari su svuda isti: obećaće da će sagraditi most i onde gde reka ne prolazi''. Ova rečenica, koja je mnogo puta izgovorena, dodatno se aktualizuje u izbornim procesima. Nema toga što političar u kampanji neće učiniti ''za vaše dobro'' i nema te budućnosti koja je svetlija od one u koju se on zaklinje. Nažalost, svako obećanje, po pravilu, nosi u sebi potencijal da nas razočara.

Subvencije investitorima već 15 godina izazivaju kontroverze i iznova se postavljaju pitanja njihove opravdanosti i pravednosti. Iako su najavljivane analize opravdanosti ulaganja takva studija još nije videla svetlost dana, mada su u nekoliko navrata iz Ministarstva privrede stizale izjave kako se subvencije fantastično isplate.

Pre dolaska na vlast političari iz redova Srpske napredne stranke su se zaklinjali da će preispitati politike državnih subvencija za strana ulaganja. Tako su, odmah po dolasku na vlast, 2013. godine, ukinuli dotadašnju praksu da se kompanijama iz državnog budžeta daje po 10 hiljada evra za svako novo radno mesto, ali već sledeće godine je ponovo aktivirana i ’’unapređena’’. Od početnih 10 hiljada evra stiglo se do iznosa od kojih se vrti u glavi. Šampioni državnih subvencija su, prema dostupnim podacima, kompanija Henkel koja je dobila 144 hiljade evra po radniku ili fabrika Beri Kalebo koja je dobila ’’samo’’ 120 hiljada evra po zaposlenom.

Pored subvencija za nova radna mesta, većina „poželjnih stranih investitora“ dobila je besplatno prostor za izgradnju fabrike a negde su lokalne samouprave bile u obavezi da obezbede infrastrukturu. U tome prednjači grad Smederevo koji je finskoj kompaniji PKC izgradio kompletnu fabriku u kojoj bi zaposlili 1.500 radnika (pretežno nekvalifikovane ženske radne snage).

Milorad Filipović, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, analizirao je subvencije od 2006. do 2019. godine i došao do podataka da su one „debelo u korist stranih investitora“. Prema njegovim nalazima država je do tada pomogla 296 projekata, od čega 202 inostrana investitora, a 94 domaćih. Razlika u dodeljenom iznosu subvencija je daleko veća, pa je od oko 655 miliona evra subvencija, stranim ulagačima dato 611 miliona a domaćim svega 44 miliona.

Kakvi su efekti državne pomoći u privlačenju stranih investicija? Šta je pokazala dosadašnja praksa? U kakvim uslovima rade zaposleni zbog čijih radnih mesta je država izdvojila stotine miliona evra? Odgovori na ova pitanja su u nekoliko sledećih primera:

Slučaj GEOKS

Fabrika obuće Geoks iz Vranja je kompanija koja je dobila subvencije od države u iznosu od 9.000 evra po zaposlenom radniku. Pored toga, Vlada Srbije je gradu Vranju dala 100 miliona dinara za uređenje zemljišta u slobodnoj zoni, a gradska uprava je, po Ugovoru, uradila kompletnu infrastrukturu. Kao i većinu prethodnih i budućih, fabriku je 2016. godine otvorio lično Aleksandar Vučić. Samo pet godina kasnije, u avgustu 2021. godine fabrika je zatvorena, a radnici su ostali bez posla. Potvrda “loše“ dodeljenih subvencija stigla je od Komisije za kontrolu državne pomoći  koja je naložila ovoj fabrici da vrati 414 miliona dinara državne pomoći. Da li je taj novac zaista dospeo u državnu kasu – nema zvaničnih podataka.

 

Slučaj YURA

 

 

Firma Yura pokrenula je proizvodnju u Rači, 2010. godine, i  dobila subvencije od 4.500 evra po radniku, zatim u Nišu gde su dobili 7.000 po zaposlenom, dok su u Leskovcu, pored subvencija za zaposlene, od grada ’’nagrađeni’’ građevinskim zemljištem u vrednosti od 951.000 evra. Odmah, nakon isteka trogodišnjih subvencija, počela su otpuštanja radnika i to putem SMS poruka.

Svedočenja otpuštenih radnika govore o katastrofalnim uslovima za rad u ovoj fabrici: smene po deset sati bez pauza,  žene su prisiljavane da nose pelene da ne bi gubile vreme da idu do toaleta, nisu dobijali slobodan dan za smrtne slučajeve u porodici, svaka subota je bila radna, gubitak posla u slučaju bolovanja...

U toku pandemije menadžment fabrike nije poštovao mere kriznog štaba pa je niška Yura dugo bila „žarište epidemije“ u ovom kraju Srbije.

 

 

 

Slučaj FIAT

Politički najviše eksploatisani projekat koji je dobio državne subvencije bio je FIAT automobili Srbija. Uz veliku medijsku kampanju, neposredno pred izbore 2008. godine, u Kragujevcu je potpisan  Memorandum o razumevanju, strateškoj saradnji i zajedničkom ulaganju (koji inače u tom trenutku nije bio obavezujućeg karaktera). Država je, pored unošenja imovine (zemljište i 300.000 kvadrata fabričkih hala), unela u kapital od 50 miliona evra gotovine, a strani partner je uložio 200 miliona u opremi. Dato je i 10.000 evra po radnom mestu a plaća im se i 1.000 evra za „troškove" obuke.

FAS ne plaća ni poreze i doprinose na zarade, jer se država obavezala da će u periodu od 10 godina refundirati pun uplaćeni iznos za sve radnike, a oslobođen je i poreza na imovinu kao i taksi prema lokalnoj samoupravi. Ni to nije kraj, jer je država subvencionisala i prodaju FIAT-ovih automobila nekoliko godina pozamašnim iznosom od po 3.000 evra po automobilu.

Sa pandemijom koronavirusa nastali su problemi u funkcionisanju automobilske industrije. Radnicima Fiata je početkom 2021. godine smanjena plata zbog čega su oni u više navrata protestovali. Naznaka da Fiat ne planira da se širi niti da se zadrži u Srbiji, po isteku subvencija, pojavila se sredinom 2021. godine kada je radnicima nuđeno da idu „na privremeni rad u Slovačku“.

 

Slučaj APTIV

 

 

Bez tradicionalnog presecanja crvene vrpce, početkom 2019. godine, predsednik Srbije Aleksandar Vučić zvanično je u Leskovcu otvorio fabriku za proizvodnju električnih instalacija za automobilsku industriju američkog investitora Delfi, odnosno Aptiv Packard.  Ova firma za ogranak u Novom Sadu dobila je subvenciju od 18,3 miliona evra, dok je za fabriku u Leskovcu taj iznos bio 7,5 miliona evra. Pored toga, iz gradskog budžeta za izgradnju infrastrukture, zemljište i pogone izdvojeno je oko 9,8 miliona evra, plus 940.000 evra za gasovod i nove priključke.

Aptiv je dospeo u centar interesovanja medija kada su se radnici pobunili zbog dvanaestočasnovnog radnog vremena. Naime, po rečima predstavnika sindikata ove fabrike, polovinom 2021. godine, od 4.000 radnika oko 900 zaposlenih je otišlo na bolovanje jer su dve nedelje morali da rade po 12 sati dnevno. Nekoliko dana je ispred fabrike dežurala Hitna pomoć jer su radnice pri kraju napornog radnog dana padale u nesvest. Posle pisanja medija i pritužbi sindikata Aptiv je vratio radno vreme na osam sati, ali sedam dana u nedelji.

O odnosu stranih investitora prema radnicima u Srbiji najbolje govori podatak da je u ovoj fabrici, u oktobru 2020. godine, radilo 140 radnika iz turskog grada Burse koji su imali platu od oko1.500 evra, dok je u tom trenutku prosečna plata srpskih radnika/ca bila 33.000 dinara.

 

Slučaj FORVERK

Fabrika kompanije Forverk und Zon sagrađena je na prostoru hipodroma u Preljini kod Čačka, 2018/2019. godine. Potpisala je tri ugovora sa državom (linkovi ka ugovorima: Ugovor 1, Ugovor 2, Ugovor 3) po kojima je ova fabrika dužna da zaposli hiljadu radnika, u periodu od šest godina, dok će građani Srbije subvencionisati ovaj pogon sa 7,9 miliona evra. Pored direktnih subvencija Grad Čačak je ustupio 14 hektara zemljišta, čija je tržišna vrednost 3,4 miliona evra, i to bez ikakve naknade (Ugovor o otuđenju zemljišta). Forverk je dobio „na gotovo“ zemljište, infrastrukturu, a plaćeno je i 7.900 evra po zaposlenoj osobi.

Radnici zaposleni u ovoj kompaniji se svakodnevno žale na uslove rada i zaradama koje su daleko ispod onih 500 evra koje je obećao gradonačelnik Čačka u nekoj od izbornih kampanja. Sredinom 2021. godine, kada zbog problema sa pandemijom dolazi do velike krize u auto-industriji, Forverk je otpustio desetine radnika. Medju njima je bila i Ivana Zarić, majka dvoje male dece, kojoj je otkaz stigao na kućnu adresu 29. novembra, za vreme bolovanja zbog koronavirusa. Proglašena je tehnološkim viškom, a zanimljivo je da su nakon toga vršena nova zaposlenja radnika, ali preko agencije koju vodi supruga jednog rukovodioca u Forverku, preneli su lokalni mediji.

 

Subvencije u izbornim kampanjama

Politička uloga subvencija pokazala se kao rado korišćen marketinški materijal u svim izbornim kampanjama. U tome je prednjačila stranka Ujedinjenih regiona Srbije u čijoj su se kampanji vrteli spotovi sa nazivima kompanija koje su dobile velike državne subvencije i mesta gde su se te investicije realizovale. Subvencije su, naravno, usmeravane u gradove gde su na vlasti bili kandidati URS-a, pa je 2011. godine, zbog „otimanja" Gorenja iz Valjeva i „usmeravanja" ka Zaječaju, došlo do javnog sukoba između Mlađana Dinkića i izvesnog Slobodana Ilića, državnog sekretara u Ministarstvu finansija iz DS, poreklom iz Valjeva. Slučaj Gorenja pokazao je političku prirodu ovih subvencija – odnosno da su motivi odlučivanja o subvencijama dominantno političke prirode.

Aleksandar Vučić je, preuzevši praktično ceo aparat koji je ostao iza Mlađana Dinkića, u ekonomskim resorima nastavio sa tom praksom. Potreba da se politički promovišu ekonomski uspesi određenog lidera ili vlasti u trenucima potpisivanja ugovora i prilikom otvaranja pogona bila je jača od činjenice da se apetiti investitora samo uvećavaju, a troškovi za državu postaju praktično nepodnošljivi. Međutim, glasovi dobijeni na krilima stranih investicija za gotovo sve političare bili su važniji od troškova u državnoj kasi.

Ferdinand Kren je došao u Čačak 1849. gde je godinu dana kasnije otvorio pivaru. Godine 1864. postao je srpski državljanin i prešao u pravoslavnu veru. Zajedno sa Jevremom Savićem, majstorom iz Brđana, podigao je, pored ostalih zdanja, objekat Okružnog načelstva i Okružnog suda u Čačku. Osnovao je i pomagao gradski fond za pomoć siromašnim đacima i streljački klub, a pokrenuo je i inicijativu za podizanje spomenika Tanasku Rajiću. Pomagao je čačansku crkvu, manastire i izgradnju Vrnjačke Banje.1877. izabran je za poslanika Velike narodne skupštine Srbije za varoš Čačak. Iz ratnih godina izašao je sa spomenicom i ordenom Takovskog krsta V reda. Taj orden IV reda dobio je i 1889. za privrednu aktivnost.

Da se podanički odnos prema stranim investitorima ne ogleda samo u milionima evra, dokaz je i slučaj iz Čačka gde je lokalna vlast odlučila da jednu gradsku ulicu nazove po Peteru Kelenu vlasniku kompanije ’’Forvek’’.

-"Svaki investitor koji zaposli najmanje 1.000 ljudi i investira oko 50 miliona evra zaslužuje jednu saobraćajnicu. Onaj ko je začetnik nove reindustrijalizacije grada Čačka, zaslužuje bar toliko", izjavio je tom prilikom Milun Todorović, gradonačelnik grada koji je na prostoru stare Jugoslavije bio simbol razvoja privatnog peduzetništva i sa najvećim brojem malih i srednjih preduzeća po glavi stanovnika. To je čovek koji je, inače, najveći deo svog radnog veka proveo u lokalnoj kompaniji koja je od prodaje negašenog kreča dogurala do najvećeg auto dilera na Balkanu. Ne kažemo da nije bilo ’’podrške’’ države i ovoj kompaniji, jer je slučajno ili namerno, uvek bila na strani vlasti. Međutim, ako je prvi industrijalac grada Čačka Ferdinand Kren dobio samo prolaz, u najmanju ruku, nije pravedno da se Peteru Kelenu dodeli cela ulica. Bar tako komentarišu građani Čačka koje, inače, niko nije pitao da li se slažu sa ovakvom odlukom.

Generalni zaključak, kada su u pitanju direktne investicije države u inostrane kompanije, sadržan je u studiji koju je objavila Fondacija za razvoj ekonomske nauke (FREN). Naime, u poslednjih pet godina, skoro 80 odsto ukupnih direktnih investicija plasirano je u tipično radnointenzivne delatnosti sa zaradama ispod republičkog proseka. Njeni autori ocenjuju da su direktna ulaganja znatno povećala zaposlenost i na taj način doprinela i smanjenju regionalnih razlika, ali da, bez obzira na ogromna ulaganja države, nisu ispunila svoj glavni cilj – da modernizuju srpsku ekonomiju i kreiraju nove vrednosti.

 

Izvor: Cemaforum