Foto: cemaforum.rs/ Luka K.

Kada bi svako od nas, bar jednom, širom otvorenih očiju pogledao u retrovizor šta bi video iza sebe? O tome piše Danka Šušić.

Naselje Zablaće se prvi put pominje  1476. godine, kada je u njemu bilo svega 12 kuća. Veruje se da je još starije jer je za vreme arheoloških iskopavanja pronađen rimski novac iz II veka nove ere, a stručnjaci kažu  da je kroz zablaćko polje vodio rimski put.

Zablaćanima je dragi Bog dao da žive pored najopevanije srpske reke kojoj se u pesmi sve oprašta jer Morava ne može da se ne voli.

Ako se pogleda sadašnji izgled Zablaća nema sumnje da selo lagano dobija izgled kakav zaslužuje što je ogroman napredak u odnosu na petnaesti vek kad je prvi put pomenuto. Elem, meštani se ponose novom školskom ogradom, spomen česmom u porti, i sa nestrpljenjem očekuju da se dovrši park ispred vitalnih objekata i da konačno počne gradnja dugo očekivanog dečjeg vrtića.

Idila, čini se.

Ako li se malo zagrebe ispod gledanja na prvu lako se uoče izlokani putevi, iskrivljene bandere, gomilanje smeća, horde pasa lutalica. U Domu kulture lokalna samouprava je pre par godina uskladištila stari skupštinski nameštaj. Obećanje je bilo da će se opremiti sala u kojoj bi se održavale pozorišne predstave, bioskopske projekcije i druge manifestacije. Ne lipši magarče. Zablaće je poznato po tome što na naznaku nešto tamnijeg oblaka iz pravca Ovčara momentalno nestaje struja. Tada staju pumpe u glavnom vodovodu pa selo ostaje bez vode. O protoku interneta meštani nerado govore naročito oni koji su zbog postojeće situacije prinuđeni da rade od kuće i đaci za koje gradski profesori nemaju razumevanja. Za vreme vegetativnog perioda oko pošte u Zablaću raste korov i trava do pojasa. Poštonoše i službenik kose sami. Iz grada niko nikada nije došao. Oni na rukovdećim pozicijama zaboravili proklete avlije iz rodnih sela, srasli za beton, pogospodili se. Nekoliko godina unazad Zablaćani samo što na kolena nisu klekli ne bi li im neko pomogao u vezi sa obnavljenjem Disove kuće. Od neodređenih obećanja do onih ubedljivih - samo što nije i – evo za mesec dva sigurno, do vrlo izvesne i vidljive istine – kuća se sama od sebe ruši.

Zablaće gotovo nikad ne posećuju ljudi iz vlasti. Sve i da su slepi kod očiju i gluvi za sve što se oko njih čuje meštani ovog sela nepogrešivo znaju kada se spremaju izbori. Kreće čuvena predizborna kampanja sa gomilom laži i gluposti što će biti izrečene uz nezaobilazno tapšanje po ramenu. One “dole”, pompezno posećuju oni “odozgo”. Ali ne da bi saznali koliko je siromašnih, koliko gladnih, koliko dužnih. Ne da bi se obnovila zubna ambulanta - šta će seljacima zubi. Ne da bi se rešio problem zaraze što preti sa smetlišta. Ne da bi se pomoglo poljoprivredniku da proda ono što je proizveo. Ne da bi se unapredila manifestacija posvećena plodovima zablaćke zemlje da ista opravda naziv, a ne da liči na vašar i ne da svake godine u komisiji za ocenjivanje kvaliteta pečene prasetine žderu jedni isti. Da nekad sa bine progovori poljoprivrednik, a ne samo vlast i poslušnici.

I ove godine izrekla se tona obećanja. Užurbanost oko gradnje, sadnje, šminkanja, asfaltiranja, kopanja temelja nepogrešiv su znak predstojeće borbe za vlast. Šteta što izbori nisu češće jer se upravo najviše stvari uradi u predizbornim kampanjama.

Ranjive kategorije stanovništva penzioneri i invalidi, skrajnute kategorije: trudnice, porodilje, socijalni slučajevi - svi će živeti srećno u poletnim obraćanjima. Dirljivo će mlada politička aktivistkinja deliti pakete ugroženima uz obećanje da za iste više neće biti potrebe jer će svi biti bogati: “imati zdrave zube i plave oči.” Ne veruj Danajcima, ni kad darove nose!

Prilikom dolaska u Zablaće u najnovijoj predizbornoj kampanji na seosko tlo će zakoračiti skupe budžetske cipele. To nije fundus nekog teatra već cipele od s leđa oguljene narodne kože. A da bi cipele ostale neuprljane nigde, gde posebna noga kroči, ne sme biti blata ni prašine, naročito kamenčića da ne nažulje na neravan teren nenavikli taban.

Neki, koji u Zablaću žive oduvek, možda čak pokoljenja onih iz 1476., ne pamte da je Zablaće osim kišom ikada na drugi način oprano kao što se peru gradske ulice. “Doživesmo i to” – komentarišu Zablaćani naslonjeni na zid mesne bakalnice. Gledaju u perače ulica kako vešto vuku šmrkove iz cisterne. Cisterna! Nikad viđena u Zablaću! A i perači su na izvršenju zadatka. Gostoprimljivi meštani im iznose kafu i nude uštipke dok se pitaju: “Što sad? Što nama? Jer zbog nas sigurno nije, ko li dolazi?”

I uvek će da bude tako. Uvek će se pričati da smo svi isti, a neke će životinje biti vazda “jednakije od drugih”. Praće se i ribati da bi Potemkinovo selo bilo što uverljivije.

Meštani Zablaća, i ne samo Zablaća, posle ceđenja na maksimalnom broju obrtaja biće sušeni na promajama, dok se sasvim ne skore. S vremena na vreme biće pofajtani. A to je uvek predradnja za peglanje.

 

Izvor: Cemaforum