RETROVIZOR: Odzvonilo (9)

Kada bi svako od nas, bar jednom, širom otvorenih očiju pogledao u retrovizor šta bi video iza sebe? O tome piše Danka Šušić.

Sve počinje prvog septembra. Za đake prvake, taj datum označava završetak bezbrižnog perioda u odrastanju, a za sve ostale povratak obavezama.

Prvi kontakt sa detetom koje polazi u školu ostvaruje učitelj. Svi se sećamo ko nas je naučio prva slova: kosa tanka, uspravna debela.

Seoske škole su nekada posedovale imanja. Zrelile su jabuke, gajilo se lekovito bilje za čaj, gajila se živina, svinje, krave, a sve za potrebe đačke kuhinje. Iz plehanih tanjira užinao se pasulj, a iz limenih lončića pušila se bela kafa. Čistilo se školsko dvorište od lišća i snega. U učionicama se ložila peć bubnjara, na plotnu se stavljale grančice smreke da njihov miomiris ublaži isparenja olajisanog patosa. Đačka uniforma je bila obavezna, nije bilo mesta klasnim razlikama. Na nogama je nosio ko je šta imao: kondure, crne gumene čizme ili grube cipele zvane „krimke“. Časovi fiskulture su po lepom vremenu održavani na igralištu – u čarapama, a zimi se pod fiskulturom podrazumevalo već pomenuto čišćenje snega prevelikim lopatama ili radosno dečje grudvanje.

Uglavnom neškolovani roditelji su gledali u nastavnika sa strahopoštovanjem, upijali svaku reč razrednog starešine. U uglu učionice je stajao prut, dobijale se „packe“, a neretko i ozbiljne batine.  

''Ud'ri ga, nastavniče slobodno ništa mu u glavu ne uilazi i ja ga bijem ko vola'',  govorile su majke krijući pritom radom uništene ruke...

Iznad table slika Svetog Save, kasnije druga Tita. Na zidu geografska karta, na katedri magnetofon sa trakama –вниманије, павтарјајте за диктаpам - upozoravao  je spiker na ruskom jeziku. Postojala su dva raspusta, zimski i letnji, praznovao se Dan Republike, Prvi Maj i Dan armije. Božić, Vaskrs, Sretenje i Mitrovdan nisu smeli da se pomenu niti su đaci smeli da zalaze u Crkvu. Tako je govorio Broz. 

Na ekskurzije se išlo u Vrnjačku Banju – vozom. U tkanoj torbici pečeno pile, pogača i patišpanj sa pekmezom. Ko nije nastavljao srednju školu ostajao je u selu da radi, a devojčice iz boljestojećih kuća upisivane su na frizerski, šnajderski ili daktilografski kurs.

Kako bi se danas snašao tadašnji učenik i jedva pismeni roditelj? Nikako.

U modi je otuđenje. U modi su kabineti sa boksevima, računari, slušalice. Nema ceduljica, ni sašaptavanja, nema kikotanja, niti crtanja srca po klupama loše podoštrenom grafitnom olovkom HB. Neki novi nastavnici i ''neki novi klinci'', spojeni su međupredmetnim kompetencijama – šta god to značilo. Svakom učeniku se na početku školovanja dodeljuje JOB - jedinstveni obrazovni broj, koji ga prati do kraja, kroz sve faze obrazovnog procesa. Još samo da im se žigošu podlaktice.

Današnji đak ne zna šta je atlas niti globus. Ne ume da nacrta kartu Srbije niti rečni sliv. Ne zna glavne gradove bivših republika jer su to sada zemlje iz regiona. Ne uči recitacije na slovenačkom i makedonskom. Ne zna za težak položaj tekstilnih radnika u Engleskoj s kraja XIX veka, niti je upućen u rudno bogatstvo Australije. Ne čita lektiru iz edicije ''Lastavica'', niti svojim rečima ume da kaže tri rečenice o proleću, osim ako to nije istoimeni kafe. On danas kuca na tastaturama svemirskih uređaja. Prati nastavu on line. Ako i ide u školu, umesto dijaloga sa nastavnikom, radi inicijalne testove koji se uglavnom sastoje iz ''zaokruži tačan odgovor''. Čini se kao da učenik i nastavnik ne govore, da su u zavadi.

Nekada je bio ponos da se na roditeljskom sastanku pomene  uspešni đak, da se pohvali njegov pisani sastav. Danas se roditelji strašno naljute ako se slučajno nastavniku omakne pa nekog pohvali. Odmah je to izdvajanje,favorizovanje, isticanje pojedinca i diskriminacija ostalih. Umesto pomenutog pruta iz prošlog milenijuma, nastavnik ne sme čak ni da povisi ton, sve i da mu se đak, zaštićen učeničkim pravima, popenje na glavu.

Na  časovima, kod drskijih profesora, neophodan je internet na telefonu. Zašto je on, onda, prisutan? Nema potrebe da bude u učionici, kad đak sve radi sam, ionako jedva čeka da drži privatne časove i solidno ih naplati. Profesori se tale-jedan drugom upućuju đake. Obrađivanje nekih tema iz književnosti, liči na snimanje autorskog filma. Učenik kamerom beleži dijalog sa svojim drugom, prateći zadata pitanja i teze. Montira i šalje profesoru koji mu odgovara putem mejla čime je zadovoljan, a čime nije. Šta sa onim učenicima koji nemaju takvih tehničkih mogućnosti? Da se ispišu iz škole, jer su digitalno neupotrebljivi i jer im je nemoguće odrediti formativnu i sumativnu ocenu, zato što nisu zadovoljili novonametnuta pravila. Zbog toga se na društvenim mrežama oformljuju grupe gde roditelji međusobno oči da povade ili zajedničkim snagama, ujedinjeni vređaju nastavnika. Poneki profesori u srednjim školama su vrlo surovi prema učenicima sa seoskih područja,a sve zbog kletog interneta.

Zato, nemoguće je ne pogledati u retrovizor. U njemu slike prošlih vremena, radne akcije pošumljavanja goleti, bojeva gađanja u okviru predmeta opštenarodne odbrane i društvene samozaštite. Školska putovanja širom predivne Jugoslavije. Nemoguće je ne uočiti sliku gimnazijskog gospodina profesora dvorskih manira koji se svakom učeniku obraćao sa Vi. Na času, kod tako prefinjenog predavača, đaka je bilo sramota da ne nauči, da zamuckuje ili da, ne daj Bože, pobegne sa časa.

Retrovizor pamti takvo vreme. A ovo današnje nema tu jačinu da zamagli staklo i nametne svoj odraz. Jer te su slike bezlične, robotske i nevidljive.

 

Izvor: Cemaforum