RETROVIZOR: MODA (10)

Kada bi svako od nas, bar jednom, širom otvorenih očiju pogledao u retrovizor šta bi video iza sebe? O tome piše Danka Šušić.

 

Moda, dakle.

Ona služi da se iza nje skrivamo. Ona ističe potpis kreatora u prvi plan i anulira našu ličnost. Al Paćino, u osamdeset prvoj godini źivota, ovih dana šeta po Beverli Hilsu u prejeftinoj trenerci i malo ko ga prepoznaje. Seljak, misle naši skorojevići.

A stil? E, to je već nešto drugo. Ili nešto prvo? Stilom određujemo svoj personality, našu individualnost, posebnost. Stil je naš pečat.

Izreka: Ako ne znaš šta je lepo, pitaj šta je skupo - neviđeno se primila kod "poznatih" ličnosti sa naše estrade. 

Jedne godine, ja, dole potpisana, pri čistoj svesti i zdravoj pameti, mukom zarađenom skromnom svotom novca odlučim da počastim sebe putovanjem u Pariz. Nije mi trebalo previše modnog obrazovanja da prepoznam na prolaznicima pariški rafinman. Jer ko je potvrđen nema potrebe za eksponiranjem, jednostavan je i običan, a savršeno gospodstven. Nesigurni i neobrazovani skloni su isticanju, bukanju, štrčanju, dokazivanju…

Šetnja Jelisejskim poljima nudi pogled u nestvarne izloge zvučnih modnih kuća. Gledam i ne verujem koliko koštaju neki predmeti. Odjednom se ukopavam, srastam sa trotoarom. Ispred Luj Viton prodavnice kožne galanterije parkirana limuzina.

Vozač čeka. Iz radnje izlazi garçon (pomoċnik, poslužitelj) i u belim rukavicama nosi puno paketa koje pobožno slaže u limuzinu. Za njim se pojavljuje žena koju odnekud poznajem. Pomislim da me Pariz potpuno izbacio iz šina čim priviđam, mora da sam skrenula s pameti. Osvešćujem se i prepoznajem pevaljku iz Srbije. Limuzinom se vozila možda osam sekundi kolko ima od radnje do hotela Ric gde su joj ponizno otvorili vrata. 

Da l da okončam źivot zvučno u metrou, mi to u palanci nemamo, il da samo zaronim u Senu - pitam se.

Al opet mi nekako žao da ne dovršim razgledanje blagodeti grada svetlosti. Otrčim prvo na pijac da nađem Les Halles iz romana Henrija Milera i da tu carski naručim čuvenu supu od luka i par kapi Remarkovog kalvadosa. Komirana Goloaz cigaretom nekako shvatam da siromaštvo nije uvek  odsustvo novca. Pevaljka i ja smo doletele istim avionom. Prisutni na aerodromu se kolju ko će prvi da se slika s pevaljkom. Blicevi, fotoreporteri, mikrofoni, kamere, padanje pred noge. Njoj. Ne meni. Već u sutrašnjem izdanju novina, kojima je zadatak skretanje pažnje na gluposti dok ne prođe neki vlak, ona će u svojoj vili otvoriti posebna vrata iza kojih žive njeni koferi.

Luj Viton i pevaljka. Supa od luka i ja. (Tačno znam da neke pecka crv ko je pevaljka!)

Psihologija stada nametnula je ulične modne zakone pa su danas pripadnici različitih generacija istovetno odeveni kao nekad u komunizmu kad su svi noslili plava radnička odela.

Je l vama jasno ovo: na glavi zimska kapa, oko vrata šal, debela jakna i tričetvrt pantalone. Između nogavica i patika gola noga. Boja kože kao kod ćurana a kod težih slučajeva kao indigo. Vani mraz ujeda za oči ali flanking mora opstati. Tako se valjda zove to kad pokazuješ noge usred zime ili kad ti stane cirkulacija, ne znam tačno. Za koju godinu će se devojčice iz porodice flanking lečiti od steriliteta i lajaće protiv države što neće da im plati veštačku oplodnju. Zaboraviće da su im se prilikom nošenja kratke bundice nekog davnog januara jajnici smanjili na veličinu ribizle, a sve zarad pirsinga na pupku koji je baš tog januara morao da se vidi.

A tek pantalone slim fit!! Majko moja! Mislim da se one oblače kad ti ih neko drži, a ti skačeš s terase i mislim da se skidaju žiletom. Jedan je bio Nurejev, jedan je Kostjukov! To su noge za slim fit a ne varijacije na temu.To nisu dečaci Pavlove ulice, to su šećeri što čupaju obrve i šatiraju se. Nastavi s tim, ljubavi.

Prosečan Srbin se do pre par godina oblačio u kineskim radnjama. Sad više ne može ni tamo jer su naša braća podigla cene do nebesa. Sad se oblači u munjarama  iz druge ruke i teši se da u bade mantilu od 300 dinara  nije niko umro u švedskoj bolnici. A i da jeste, to je švedska bolnica i švedska smrt.

Kad sam u starom mornarskom kaputu sred velegrada,

Znaju me svi i po njemu se vidi da tu ne spadam.

Kad sam u starom mornarskom kaputu, a noć je i zima,

U njemu davno skupljene večne topline ima.

Ovo su stihovi velikog Arsena Dedića.

Da li će možda u XXI veku skromnost postati naše veliko, zakasnelo otkriće? 

 

Izvor: Cemaforum