Foto: Pixabay

Zainteresovana javnost je imala oko mesec dana da do 5. septembra dostavi komentare na četiri scenarija nacrta Integrisanog nacionalnog energetskog i klimatskog plana (INEKP) koje je izradilo Ministarstvo rudarstva i energetike.

Integrisani nacionalni energetski i klimatski plan obuhvata period od 2023. do 2030. godine, sa vizijom do 2050, a se izrađuje u sklopu usaglašavanja sa propisima i ciljevima EU, uključujući i dostizanje ugljenične neutralnosti do 2050. Iako je INEKP važan strateški dokument, mnoge stručne i aktivističke organizacije civilnog društva koje smo kontaktirali nisu uspele da na njega reaguju. Regulatorni institut za obnovljivu energiju i životnu sredinu – RERI je stigao da analizira INEKP i da uputi predloge za njegovo poboljšanje.

Hristina Vojvodić iz RERI-ja je za Mašinu ovim povodom prokomentarisala tretman termoenergetskih kapaciteta i emisija gasova sa efektom staklene bašte u Nacionalnom energetskom i klimatskom planu, planove za izgradnju nuklearnih kapaciteta koji figuriraju u sva četiri scenarija u koje je javnost imala uvid, te (ne)usaglašenost INEKP-a sa domaćim zakonodavstvom i međunarodnim obavezama.

Stare termoelektrane neće ni izdržati do 2050.

Kako Vojvodić pojašnjava, u najambicioznijim scenarijima se predviđa i potpuna dekarbonizacija proizvodnje struje do 2050. godine, dok ostali podrazumevaju da Srbija zadrži takozvane rezervne kapacitete za proizvodnju struje iz fosilnih goriva. Zadržavanje rezervnih kapaciteta proteklih meseci nije neobičan potez, budući da su se mnoge zemlje okrenule odlaganju deaktiviranja termoelektrana na ugalj, pa čak i izgradnji novih, od početka rata u Ukrajini i pratećeg zaoštravanja energetske krize. Ipak, Vojvodić ukazuje na probleme u tome da Srbija, konkretno, isprati takav trend:

„Prema našim saznanjima, nije izvesno da termoelektrane koje Srbija ima, koje su stare i u koje nije dovoljno ulagano, uopšte mogu da izdrže do 2050. godine, koliko god da se u njih investira. Naime, one već funkcionišu uz kršenje važećih propisa, uključujući Nacionalni plan za smanjenje emisija“.

Podsetimo, domaće termoelektrane na ugalj u proseku emituju pet puta više sumpor-dioksida i gotovo duplo više praškastih materija nego što je dozvoljeno Nacionalnim planom za smanjenje emisija (NERP), kako je pokazao sredinom 2022. objavljeni Bankwatchov izveštaj „Uskladiti ili zatvoriti“. NERP je, pritom, plan koji omogućava da većim zagađivačima da se „izvlače“ na račun manjih, sve dok su ukupne vrednosti SO2, NOx i praškastih materija u državi manje od onih propisanih NERP-om.

Srbija je od 2005, kada je pristupila Energetskoj zajednici, do 2018, kada je na snagu stupila Direktiva o velikim ložištima, imala 12 godina da rekonstruiše postojeća postrojenja ili ih zatvori. Budući da se to nije desilo, sekretarijat Energetske zajednice je početkom 2021. Srbiju tužio zbog neusklađenosti sa maksimalnim vrednostima iz NERP-a. Ovo je samo jedan od pokazatelja lošeg vođenja energetske politike koji daje na težini sumnjama da će elektrane na ugalj biti na bolji način vođene u narednih desetak godina, ili da se uopšte mogu rekonstruisati.

„Važno je da razumemo da se Srbija prema Ugovoru o Energetskoj zajednici obavezala da do 2027. velike termoelektrane u vlasništvu EPS-a još više prilagodi strožoj Direktivi o industrijskim emisijama. Sama ideja sa Nacionalnim planom za smanjenje emisija je bila da se postepeno dođe do usklađivanja sa Direktivom o industrijskim emisijama“, naglašava Vojvodić. Ona ocenjuje da prema trenutnom stanju ne deluje izgledno da se ijedna postojeća TE uskladi sa takvim propisima u narednih pet godina.

Po njenim rečima, INEKP ne referiše na NERP, a o termoenergetskim postrojenjima se u njemu govori preterano uopšteno. RERI je zato reagovao predlogom da se u INEKP-u precizira na koje termoenergetske kapacitete se misli i scenariji usklade sa njihovim realnim stanjem.

„Smatramo da je zabrinjavajuće da pravite planove kao da nešto može da vam traje, a ono u praksi ne može. Šta ćete da radite ako termoelektrane više ne budu mogle da proizvode električnu energiju? I to bi moralo da se razmotri“, upozorava Vojvodić.

INEKP predviđa rast eksploatacije litijuma i bakra

Pored toga, nije jasno kako možemo dostići ciljeve smanjenja gasova sa efektom staklene bašte (GHG emisija) koje predviđa INEKP, ako se ne odustane od dobijanja električne energije iz uglja, navode iz RERI-ja. Ugalj je, kako stvari stoje, naš osnovni energetski resurs, a oko 80% emisija sa efektom staklene bašte kod nas dolazi iz energetike. Vojvodić pojašnjava da najambiciozniji od scenarija u INEKP-u, Scenario F, predviđa za 2030. smanjenje GHG emisija od 40.5% u odnosu na 1990. godinu, odnosno oko 16% u odnosu na 2020. godinu. Ona ocenjuje da je u pitanju ambiciozan cilj, kakav je i potreban u okolnostima klimatske krize, ali i ponavlja sumnje u realističnost njegovog ispunjenja:

„Ono što je problem je što mi 2030. ne planiramo da značajno smanjimo termoenergetske kapacitete, pa nam nije jasno na koji način će doći do ovolikog smanjenja emisija GHG“.

Na pitanje kako scenariji koje predlaže INEKP korespondiraju sa (intenzivno kritikovanim) nacrtom Prostornog plana Republike Srbije do 2035. godine koji predviđa izgradnju čak šest novih termoelektrana, Vojvodić odgovara da se u scenarijima INEKP-a one ne pominju. To, kako kaže, ostavlja prostor za nadu da je Ministarstvo rudarstva i energetike odustalo od izgradnje novih kapaciteta na ugalj. Ipak, budući da se u scenarijima ne precizira o kojim termoenergetskim kapacitetima se govori, dok ne bude konkretne liste objekata neće biti ni jasnijeg odgovora na ova pitanja.

Ako se nove TE možda i ne planiraju, stvari stoje drugačije sa rudnicima. Podsetimo, civilni sektor i opozicija su ranije upozorili da sporni nacrt republičkog prostornog plana predviđa preko 40 rudnika, a Balkan Green Energy News upozorio da administracija u Briselu namerava da olabavi ekološke propise tako da sebi obezbedi resurse za zelenu tranziciju, istovremeno pospešujući uništavanje životne i društvene sredine u  zemljama poput naše, koje mogu poslužiti kao izvor ovih resursa. Kada je ova oblast u pitanju, INEKP daje dodatne razloge za zabrinutost:

„Za 2030. je planirana ogromna proizvodnja litijuma, ogromna proizvodnja bakra, proširenje kapaciteta proizvodnje olova i slično. Mi smo nadležne i pitali odakle im polazne pretpostavke za takve procene o eksploataciji, ali izvora nema. Umesto toga piše da je izvor ‘dobijen od relevantnih aktera’.“

Vojvodić ukazuje da će, ako se takvi scenariji ostvare, iz industrije i rudarstva doći i veći deo emisije gasova sa efektom staklene bašte, za koje se očekuje da će do 2030. porasti za petinu. Ona upozorava da u INEKP-u nedostaje predlog za to kako da se povećanje emisija GHG u industrijskom sektoru neutrališu njihovim smanjenjem u drugom sektoru. Takozvani „ponori“ emisija GHG su u scenarijima zanemareni, pa je RERI od Ministarstva zahtevao da se oni razrade.

Može li INEKP da bude i ostvariv i u skladu sa domaćim i međunarodnim propisima?

Vojvodić dodaje da već pominjani je Scenario F i sa drugim ranije objavljenim strateškim dokumentima usaglašen na zbunjujući način. Naime, kako kaže, Scenario F je u pogledu smanjenja GHG emisija vrlo sličan Scenariju M2 Strategije niskougljeničnog razvoja iz 2018. godine, dok istovremeno podrazumeva duplo veće kapacitete solarnih i vetroizvora (3.500MW iz vetra i 1.500 MW iz solara 2030. godine).

A kako stvari stoje kada je nuklearna energija, o kojoj se u poslednje vreme mnogo govori, u pitanju? Svi scenariji INEKP-a podrazumevaju postojanje udela nuklearne energije u energetskom miksu, otkriva Vojvodić – a sa stanovišta zakonodavstva se tu, kako kaže, hoda po tankoj žici.

„Naime, aktuelni zakon zabranjuje ne samo izgradnju, nego i investiciono planiranje, odnosno donošenje bilo kojih investicionih odluka koje se tiču nuklearne energije. To znači da ako sutra odredite da se u bilo šta vezano za nuklearnu energiju ulaže iz budžeta, to neće biti u skladu sa zakonom. Po trenutnom zakonu Ministarstvo ne bi ni smelo da usvoji neki od ovih scenarija“, naglašava Vojvodić.

Po njenoj oceni, i sama činjenica da ih Ministarstvo razmatra je problematična. Kako precizira, razmatranje scenarija u kojima se pominje nuklearna energija zahteva vrlo široku javnu raspravu. U praksi, poziv javnosti da reaguje na nacrt INEKP-a prošao je bez mnogo odjeka.

Treba dodati da će se na INEKP-u još raditi: u toku je formulisanje tri scenarija. Takođe, u sklopu INEKP-a će se naći i scenario razvijen s pretpostavkom da Srbija prihvati ciljeve Evropske unije za smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte od 55%, koji nije predmet javne rasprave.

Vojvodić navodi i da u odlučivanju o izboru scenarija i njegovog sadržaja stvari komplikuje to što trenutno, kako tehnološki tako i finansijski, nismo u stanju da se prilagodimo standardima Evropske unije iz oblasti energetike i zaštite životne sredine, dok ćemo, istovremeno, biti u pravnoj obavezi da to učinimo ako težimo priključenju EU. Naša sagovornica navodi da su mnogi scenariji pisani tako da neće biti moguće ostvariti ih, a istovremeno ispoštovati sve međunarodne obaveze koje je Srbija preuzela. Iz RERI-ja ukazuju i na to da se iz komunikacije sa Ministarstvom rudarstva i energetike i učešća u radnim grupama da zaključiti da su, umesto da prvo bude izabran scenario, utvrđeni ciljevi, pa definisane konkretne mere, mere već postavljene, čime je u najmanju ruku učinjen čudan korak na putu ka energetskoj tranziciji.„Nadamo se da će, kada se izabere scenario, sa potrebnim poboljšanjima, i mere revidirati i prilagoditi onome što su postavljeni ciljevi“, komentariše ovu nedoslednost Vojvodić, i zaključuje:

„Smatramo da je sada momenat da se stručna javnost uključi u debatu o INEKP-u, koji će unapred usmeriti mnoge oduke u narednih trideset godina“.

Autor: Mašina